Studenti prve godine Grafičkog dizajna Univerziteta Metropolitan u okviru nastave Istorije umetnosti posetili su izložbu Slikari/Ratnici/Svedoci, koja se trenutno održava u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti. Prenosimo neke od utisaka studenata:
 
Stefan Majstorović
 
Pre svega bih prvo hteo da pohvalim sam prostor gde je izložba bila održana. Bio je kvalitetno dizajniran i davao je istinski utisak rova I Svetskog rata. Kombinacija uskog i tamnog prostora sa tihom ali izraženom muzikom je poprilično pojačavala jačinu izloženih slika, pogotovo onih monumentalnih, koje vas na trenutak uvuku u kompoziciju i daju utisak života (odnosno smrti vojnika i civila). Period nastanka slika i crteža sa izložbe je bio između 1914. i 1918. To je skoro 100 godina od sad, ali su slike i crteži izgledali veoma savremeno, u smislu kvaliteta samih radova. Umetnici koji su direktno sa bojnog polja ili iz rova crtali i slikali takve radove, imaju moju najdublje poštovanje. Uspeli su da zabeleže nezabeleživo. Momenat koji me je najviše dotakao je kad je koleginica primetila svog čukun, čukun dedu na jednoj od fotografija sa izlozbe. To je mene nateralo da zamislim gde su bili moji preci i kako su oni preživeli taj težak period za naš narod.
 
Maja Ivanović
 
Poseta galeriji Sanu je bila divna. Sve je bilo savršeno. Žao mi je sto nisam uspela da slikam neke od fotografija i slika, koje su bile dragocene. Sama galerija je fantastična. Dopalo mi se to što su zidovi na kome su bile slike i fotografije bili uski, pa je izgledalo kao da ulazimo u samu sliku dok je posmatramo, kao i muzika koja je bila u pozadini savršeno se uklopila uz fotografije i slike.
 
Strahinja Trujkić
 
U sredu, 8. marta, 2017, zajedno svojim kolegama sa Fakulteta Digitalnih Umetnosti, Univerziteta Metropolitan u Beogradu, posetio sam izložbu Slikari/Ratnici/Svedoci. Ova izložba je priređena zahvaljujući Srpskoj akademiji nauka i umetnosti (SANU) i Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, u samoj galeriji SANU-a u Knez Mihajlovoj ulici.
 
Izložba se tiče slikarstva i fotografije u Srbiji godina 1914-1918. i obuhvata preko stotinu slika i fotografija ratnih umetnika koji su svojim oštrim okom pratili svakodnevna dešavanja vojnika, te su se, zahvaljujući svojoj čeličnoj hrabrosti, odlučili da ono u čemu su najbolji iskoriste kako bi ta dešavanja i bila upamćena. Dela Nadežde Petrović, Koste Miličevića, Mališe Glišića, Milana Milovanovića, Miloša Golubovića, i mnogih drugih sjajnih umetnika su prenela pravu sliku onoga kroz šta je srpska vojska prolazila. Zahvaljujući autorki izložbe, Žani Gvozdenović, uspeli smo da kroz slike i fotografije ovih ratnih umetnika otkrijemo kako je to stvarati pod pritiskom, stvarati neznajući šta će sutra biti, a opet su sve te umetnine toliko vrsno promišljene kao da tih distrakcija nije ni bilo.
 
Meni su se lično dopale slike u kojima su se umetnici, poput Miloša Golubovića, upustili u slikanje boja, slikanje svetlosti naspram svim tim mračnim stranama rata koje bismo samo mogli da zamislimo mi koji nismo ništa slično iskusili. Baš slika Miloša Golubovića, „Zbogom, deco moja“, naslikana u sred rata 1915/1916. godine prikazuje palog vojnika, bespomoćnog, dok se sa druge strane u jako kontrastno svetloj pozadini vidimo porodicu na čelu sa majkom koja, zajedno sa svoje dvoje dece, tuguje zbog nesrećnog gubitka. Izraz lica vojnika je taj koji je meni ključan na ovoj slici, te mi je zbog toga ona i ostala kao nešto jako upečatljivo sa ove izložbe; taj njegov izraz govori da nije spremno dočekao pad na zemlju, pa je tako oboron rukom neprijatelja, samo ostao otvorenih očiju, nemoćan da zatraži pomoć ili uzvrati neprijatelju. Ono što je autor slike takođe možda želeo da prenese je to, da su poslednje misli vojnika i bila usmerene na njegovu porodicu koja će sad morati bez njega – a da baš otuda tako naslikan izraz lica sa širom otvorenim očima zagledanim u jednu tačku.
 
Nina Georgijevski
 
Mihailo Milovanović, Portret vojvode Radomira Putnika, 1915.

 

 

Ova slika je definitivno ostavila najjači utisak na mene. Svaka bora je prikazana i primećuje se da su jako strpljivo rađene linije lica sa toliko detalja i vidno uloženim trudom. Zaista se divim umetniku što je pored mesta i vremena u kom se nalazio uspeo da stvori ovakvo umetničko delo i da se odupre reputaciji “ludaka sa skicen blokom”. Izložba je sa druge strane jako dobro osmišljena, da je i pored samog prikaza umetničkih dela uspela da nam na neki način dočara samo mesto na kom su umetnici stvarali, sto je doprinelo celokupnoj jačini utiska. Nakon ove izložbe sam shvatila da sam u mnogome zahvalna sto živim u današnjem vremenu, a sa druge strane i jako ponosna na ljude čija krv teče mojim venama, a koji su preživeli sve ove strahote, da bi mi imali ono što imamo danas.

 
Milica Ilić
 
…Slika sama po sebi je veoma dobro urađena, ali ono što je meni čini posebnom je sam lik vojvode koji, već ostareo, odlučno stoji na bojnom polju okružen truplima palih vojnika. Jedan izvanredni um koji se može svrstati među najbolje vojskovođe, ne samo svog vremena, nego u istoriji uopšte.
 
Nina Ignjatović
 
Vasa Eškićević, Povlačenje Srpske vojske preko Albanije, 1916, ulje na platnu.

 

 

Meni lično je ova slika najbolje prenela osećaj vojnika I slikara koji su bili na terenu u to vreme. Slika se prostire preko pola zida I kadar koji je naslikan uvlači osobu u sliku. Na licima figura se čisto I jasno vide emocije I umor, sve što su prošli I što će tek da prodju. Cela atmosfera izlozbe je uradjena tako da gledaocu dočara osećaj kako je tim ljudima bilo tokom rata. Izložbu vredi videti, slike I fotografije su fenomenalne a osećaj cele prostorije nezamenjiv.
 
Marija Mijatov
 
Nadežda Petrović, Valjevska bolnica, 1915

 

 

Slika „Valjevska bolnica“ smatra se jednim od poslednjih Nadeždinih dela. Vlasništvo je Muzeja savremene umetnosti Beograda. Slika je bila u posedu njene sestre Milice Mišković, a muzej je otkupio delo 1961. godine od Milicine ćerke. Kao ni većinu njenih slika, ni ovu Nadežda Petrović nije potpisala niti datovala. Opisujući sliku Stanislav Živković je zaključio: „Panorama šatora iza ograda puna je kolorita, ali su tonovi iznenađujuće meki, gotovo nežni. Umesto silovitih, iznenađuju nas gotovo nežni tonovi, umireni plavi, ugasli crveni i neizbežni beli ispunjavajući celo platno trozvukom sa srpske zastave iznad bolničkog šatora. Dakle, i u najtežem trenutku života, priroda ovog našeg rasnog slikara stavljala je likovni izraz iznad psihološkog značenja, radost kolorističkog doživljaja iznad dramatične senke smrti. To je nesumnjivo bio i najlepši mogući način da se rastane od svojih kolega, saboraca na polju umetnosti.” Kao i u prvom tekstu, Živković je i ovom prilikom naglasio da se radi o jednoj od poslednjih Nadeždinih slika i, u skladu s tim, zaključio da je nesumnjivo reč o motivu „sa mesta gde je Nadežda, obavljajući dužnost ratne bolničarke i završila svoj život 3. aprila 1915. godine”
 
Žarko Radojčić
 
Poseta izložbi bila je fantastična prilika da se osvrnemo kako na istorijski tako i umetnički aspekt Prvog svetskog rata, stradanja i mučenja kroz koje je naš narod prolazio na putu do Krfa. Sama postavka izložbe, koja stvara utisak puta koji ima samo jedan pravac aludira na put kojim su se kretali srpski vojnici. Pored vrhunskih umetničkih dela kako slika tako i fotografija, nekih od naših najpoznatijih i istorijski priznatih umetnika teško je reći koje delo ostavlja najjači utisak. Kao neko ko je zainteresovan za fotografiju i kao neko ko je lično posetio Krf i „Plavu Grobnicu“ na mene je najveći utisak ostavio deo posvećen fotografijama iz tog vremena, posebno fotografija Riste Marjanovića iz 1915. godine nazvana „Izgubljen!“
 
Marija Lazarević
 
Juče sam posetila jednu predivnu izložbu u Galeriji “SANU”. Predstavljeno je preko stotina slika službenih ratnih slikara, isto toliko fotografija službenih fotografa srpske vojske, fotoamatera, ali i dobrovoljnih slikara i bolničarki. Ja baš ne znam mnogo o Prvom svetskom ratu, o stradanju i kataklizmi ratnog vihora… Ipak, cela ova postavka je ostavila jak utisak na mene.
 
Shvatila sam da su svi ti ljudi koji su stvorili sve ovo u nemogućim uslovima bili veoma hrabri i dostigli vrhunac slikarskog stila u ratnom vihoru. Drago mi je što sam bila u prilici da pogledam tako velika dela koja su ostala kao uspomene na jednu veliku istoriju.
 

Andrea Šarac
 
Izložba „Slikari Ratnici Svedoci-Slikarstvo i fotografija u Srbiji (1914-1918)“ predstavlja preko stotinu slika i fotografija službenih ratnih slikara i fotografa. Cela izložba zamišljena je tako da od samog ulaska u muzej imamo osećaj kao da smo u tom trenutku u prošlosti zajedno sa akterima slika i fotografija. Potpuno taman enterijer, sa uskim prolazima i prigušenom muzikom, u potpunosti nas uvodi u prošlost i događaje koji su naši preci preživeli. Približava nas njima i njihovim životima na gotovo intimnom nivou. Prikazuje bol i patnju naših naroda i posledice koje je Prvi svetski rat imao. Veliki utisak ostavljaju i portreti koji izgledaju gotovo ukleto u odnosu na pejzaže koji na prvi pogled izgledaju prilično umirujuće. Ipak i ti pejzaži u sebi kriju dualizam. Iako na prvi pogled deluju čvrsto i mirno,  pejzaži su fluidni i imaju promenljivost koja donosi nemir. Čini se kao sa su slikari tog vremena pokušavali na taj način da prikažu i sebe kroz te pejzaže ali i portrete. Portreti obično izgledaju aristokratski, uzvišeno, medjutim na skoro svakom, oči ljudi na slikama izgledaju izgubljeno, zamišljeno, gotovo izbezumljeno. To se može pogotovo primetiti na Portretu Milana Lukovica, koju je naslikao Kosta Miličević.
 
Sara Ivanović
 
Obilazak je bio odlično organizovan. Bio je sačinjen iz dva dela: prvo smo gledali slike službenih ratnih slikara, koje su mnogo lepe, a zatim smo prešli u drugi deo galerije gde su izložene fotografije srpske vojske. Meni su se najviše dopale fotografije, veoma su dragocene za istoriju, imaju svoju priču, emotivne su, neke sadrže i zastrašujuće trenutke života naših vojnika.
 
Marija Mićić
 
Miloš Golubović, Portret Živorada Nastasijevića na ratištu, 1917.

 

 

Potezi četkom su nestvarno ovekovečile svetlost u tom momentu, svaki potez i nanesena boja daje novi volumen slici. Ova slika predstavlja portret umetnika, ali nije uobičajeni, nigde nema platna niti četkica da dokaže da je to slikar.

 

Fotografije: Kristina Simić, studentkinja prve godine Grafičkog dizajna